U subotu ujutro (rano ujutro,bilo je oko 09.00h) dva splitova mozga došla su podno ilinca u omišu, izašli iz auta, podigli pogled na stinu i zamislili se.
“onda, šta misliš?” reče mozak br.1
“pa…., visoko je” odvrati mozak br.2
“je, je, izgleda veliko” pomalo zamišljeno promrlja mozak br.1
“MA, rješit ćemo mi to” reče mozak br.2
I nato se mozgovi pogledaju, nasmiju se, pokazujući pri tom lipe pravilno oblikovane, čiste zube, okrenu se prema autu i otpočnu sa pripremama za uspon.
Mala početna impresioniranost stinon ilinca nije nikakvo čudo kad se uzme u obzir da je najviši smjer koji smo prije penjali triput niži od ovoga prid kojin smo se našli.
Naime, mi smo odlučili popet smjer Rambo (5a,5b,6a,5a,5b,6a) koji ima 6 zaspitanih dužina čija je visina oko 230 m. I poviše zadnjeg sidrišta ima još jednu nezaspitanu, lakšu dužinu (cca. 3-4)
dugačku 30-40 m. Tako da je to za naše tadašnje pojmove izgledalo doista visoko (sad već izgleda znatno niže).
Odma na startu nas je čekala teška dilema (odluka), oćemo li pivo nosit u rusacima na vrh da se gori možemo lipo počastit i nazdravit ili ćemo ga ostavit u autu pa ćemo se malo strpit dok se ne dokopamo kakve birtije.
Prevladalo je razmišljanje da je pivo ipak preteško za teglit ga uz liticu pa smo ga ostavili u autu.
Zaključak: oni šta piju kratka pića su u prednosti šta se ovog aspekta tiče.
Prilaz stini je OK, do podnožja smjera ima desetak min. Hodanja, smjer smo našli lako jer smo bili dobro informirani o smjeru (puno fala svima koji su pomogli sa korisnin informacijama).
To je to, ja krećen prvi, Frzi opet pokaziva zube i ispraća me ričima “neka te veliki Manitu čuva na tvojin putevima”.
Prve dvi dužine su lagane, zaspitanost je OK, samo su dužine prilično duge pa je pri vrhu dužine dosta naporno vuć toliku dužinu konopa za sobon.
Treća dužina je prava poslastica, nije preteška, a penjanje je lipo, konstantne težine.
Već na trećem sidrištu smo prilično visoko i imamo lip pogled na polje ispod nas i na kanjon kroz koji se cetina probija do mora.
Četvrta dužina je lagana, ali na jednom mistu ima priličan razmak između spitova (cca 15 m) tako da se Frzi osgurava za jedno stablo šta mu je bilo na putu.
I tako je naš uspon iša prilično dobro, u dosta ozbiljnom raspoloženju, glava je bila puna stine, a onda je u toj četvrtoj dužini provalila pisma iz nas.
To je bija vrhunski nastup na najlipšoj mogućoj pozornici.
Ja u napredovanju, a Frzi 30 m. poviše mene na sidrištu, zapivali smo Veseljka, vrhunski duo, momenat samo takvi.
Kad san izaša k njemu zaključili smo da smo dobri, ali moramo priznat, TBF ipak to radi malo bolje.
Na petom sidrštu smo imali zanimljiv, nevjerovatan susret sa bubon penjačen koju smo upoznali na markezinoj gredi.
Stvar je nevjerovatna jer smo na prethodnom sidrištu baš razgovarali o toj bubi i rekli kako bi je bilo lipo i ovde vidit.
Nakon lagane pete dužine, Frzi prvi ulazi u šestu detaljnu dužinu i penje je s lakoćon.
Nakon šta san i ja doša k njemu bacili smo se u jedan pravi drugarski zagrljaj.
Bili smo sritni, prisritni i Frzi mi je još jedan put čestita rođendan (bija mi je rođendan u subotu).
Sljedila nan je još ta zadnja nezaspitana dužina koja se može proć solo bez problema ali pošto smo imali set ćokova sa sobon ja sa se malo zaigra sa njima tako da san se ipak penja osiguran.
Sa vrha stine puca fenomenalan pogled, na sve strane, pogotovo prema omišu.
Tu smo napravili mali odmor, par fotki, pa zatim pakiranje opreme i pješke do Gata (petnaestak min. hodanja).
U Gatima nan se ukazalo svetište, maket Božić, triba to sve proć da bi se osjetilo kako je ukusna piva u tom marketu, prava likarija
Tamo nan je došla naša Ana, popila s nama pivu i vratila nas do auta .
“drugarice Ana fala ti lipa”.
Sili smo u auto i odvezli se do Kaštela pojist i popit nešto, proslavit moj rođendan i ovaj lipi uspon
Zaključak: “bilo nan je nezaboravno lipo, ali mi to shvaćamo tek ka početak, novi projekti su već u glavi, jedva čekamo još”.
Slike sa nezaboravnog penjanja pogledajte u galeriji slika!
Napisao: Robert Puljak